Tošetov telohranitelj otkriva: Pevač se plašio crne magije
U potresnoj ispovesti telohranitelj nastradalog makedonskog
anđela otkriva nepoznate detalje iz njegovog života: kako je krijući jeo
pljeskavice sa kajmakom, zašto su uvek pre njega probali sok i da je
njegova najveća ljubav devojka koja i danas posećuje grob.
Ico Panajotović, telohranitelj Tošeta Proeskog, ni danas ne može da veruje da pevača anđeoskog glasa više nema
Bio sam uz Tošeta poslednje tri godine njegovog života − započinje
ispovest tihim glasom Ico Panajotović, telohranitelj nesrećno
nastradalog makedonskog pevača.
I posle dve godine i osam meseci Ico je potresen. Ne može da veruje da
Tošeta više nema. Svaki njihov susret pamti do detalja. A susreta je
bilo mnogo. Prisustvovao je svim bitnim dešavanjima u Tošetovom životu.
Bio je njegov čovek od poverenja. Mnogo toga iz života makedonskog
anđela, kog više nema, zna samo on.
− Pred njegov poslednji nastup, deset dana pre tragedije, zamolio sam ga
da odslušam jednom u životu njegov koncert. Rekao sam mu: „Uvek sam iza
scene, uvek sam tu negde pored, a voleo bih da te jednom slušam i
gledam dok pevaš, baš kao i publika“. Nije mi dozvolio. Rekao mi je:
„Osećam nešto loše. Imam neku tremu. Molim te ostani sa strane, značilo
bi mi mnogo“. Ni tada ga nisam odslušao − priseća se Ico i sa pauzama u
govoru nastavlja:
− Bio sam stvarno uvek uz njega. Na sva bitna dešavanja išli smo moj
kolega i ja. Nekada sam bio s njim, a nekada s njegovim roditeljima.
Mnogo ih je voleo. Toliko je bio vezan za njih... − priča Ico
zamišljeno, kao da mu prolaze slike kroz glavu dok se priseća.
TOŠE JE OBOŽAVAO SVOJE RODITELJE
− Kad god je mogao, išao je kod roditelja u Kruševo. Dešavalo se
da odmah posle koncerta nastavimo pravo tamo. Toliko ih je voleo i želeo
je da tamo provodi sve slobodno vreme. Ne mogu da verujem da ga više
nema. Nemam taj osećaj. Stalno se prisećam nekih naših zajedničkih
momenata i čini mi se kao da je još uvek uz mene. I njegove roditelje
sam vozio na „Evroviziju“. On je išao avionom, a mene je zamolio da
brinem o njima i da ih bezbedno prevezem. Mnogo puta sam i njega
vozio... Ovaj momak Đole, koji je vozio automobil kada je došlo do
nesreće, nije godinama bio sa njim, kako se pričalo. On je radio za
Tošeta poslednjih šest-sedam meseci − priča Ico i i nastavlja:
Toše je bojažljivo prihvatao poklone, plašio se magije
− Bio je velika zvezda, a to su, nažalost, mnogi shvatili tek posle
njegove smrti. Bio je divan momak. Mislim da nikada neću upoznati
humanijeg čoveka od njega. Sećam se tih autograma koje je davao i tih
ljudi koji su dolazili u hotel samo da bi ga videli. Često nismo mogli
da ga odbranimo. A Toše se jedino plašio magije. Mnogo poklona mu je
padalo na binu, mnogo toga su mu davali posle koncerata ili kada ga
sretnu. Bilo je tu i krvavih maramica, pa se pribojavao da neko ne
vrača. Svaku maramicu smo mi morali da uzmemo, a svaki put kada bi hteo
da pije sok, morali smo mi pre njega da probamo. Nismo mnogo govorili,
to su bili samo signali očima da nešto sme ili ne sme da uzme.
− Mnogo je voleo ljude. Nije pravio razliku ko je koje nacionalnosti,
vere... Bilo mu je bitno da je čovek. I njega su voleli. Devojčice su ga
obožavale. Jedna je pocepala uvo ne bi li uspela da mu da minđušu. Ta
minđuša je bila kod mene, pa sam mu je dao posle koncerta i sećam se da
je rekao da će je odneti kući. Nemoguće je da se setim svih tih čudnih
momenata koje je doživljavao. Jednom prilikom smo leteli avionom kada mu
je prišla trudnica, otprilike osmi mesec, i tražila da joj se potpiše
na stomak. Bilo mu je neprijatno. Nije mogao da veruje šta traži od
njega. Nasmejao se i ipak to uradio. Voleo je ljudima da ulepša dan −
seća se Ico tih čudnih momenata provedenih sa Tošetom kao i devojčica
koje su ga bukvalno presretale.
OBOŽAVAO JE DA KRIŠOM POJEDE PLJESKAVICU S KAJMAKOM
− Bio je magnet za devojke. Same su prilazile za sto i pitale da budu s
njim samo na jedno veče. Bio sam prisutan kada su mu tako nešto tražile,
a on je bio divan. Nikada nije hteo da uradi tako nešto i govorio bi
im: „Ne želim nikoga da unesrećim. Ne treba ti tako nešto. Sutra bih ja
otišao i šta onda?! Nisam takav čovek“ − kaže Ico.
− Proživeo sam s njim mnogo lepih trenutaka. Bio je veoma zanimljiv, i
želeo je da bude običan. Dešavalo se da se iskrademo iz hotela ne bi li
otišao da na miru popije piće. Imao je i poseban režim ishrane. Često mi
je Ljilja, njegova menadžerka, govorila da pazim šta jede i da mu ne
dozvoljavam neke stvari. A koga biste vi poslušali, Tošeta ili
menadžerku? Stajali bismo krijući se negde usput da kupi pljeskavicu sa
kajmakom koju je mnogo voleo, koja mu je inače bila zabranjena. To su
neke stvari koje do dan-danas niko nije smeo da zna i nije znao − priča
Ico o njegovom velikom prijatelju kog više nema.
Devojka koja je Tošetova jedina prava ljubav i dalje posećuje njegov grob
− Bio je divan momak, vaspitan i disciplinovan. Koliko je puta samo
došao da pita da li može da ide do bazena, ili da li može da ide da
jede. Mnogo je voleo i menadžerku Ljiljanu. Ja sam ga preko nje i
upoznao. A kada smo se sprijateljili, želeo sam da budem uz njega kada
god mogu. Nikada ni dinara nisam uzeo za svoj posao jer sam znao kakav
je Toše i radio sam to zato što volim − iskren je Ico, kome glas postaje
sve drhtaviji.
− Ja sam sačekao helikopter u kom se nalazilo njegovo telo jer porodica
nije znala za sebe. Oni se nikada neće oporaviti od toga. Meni je drago
što sam uz njih koliko je god moguće i mnogo mi znači što cene sve što
sam uradio za Tošeta jer su me pozvali da primim i neke nagrade u
njegovo ime. To je za mene velika stvar − sa nevericom priča Ico.
− Poznavao sam i sve njegove devojke. Išle su neke od njih s nama i na
put. Istina je da je bio sa Adrijanom kada je poginuo, ali postoji samo
jedna devojka koja je bila njegova prava ljubav. Ona i dan-danas dolazi
na njegov grob − kaže nekada prvi Tošetov čovek i dodaje:
− Živeće Toše dugo kroz svoje pesme. Kroz one koje niko nije čuo. Ima ih otprilike za još dva albuma.