Tošetov telohranitelj otkriva: Pevač se plašio crne magije

 Interviju uradjen 2010

 

U potresnoj ispovesti telohranitelj nastradalog makedonskog anđela otkriva nepoznate detalje iz njegovog života: kako je krijući jeo pljeskavice sa kajmakom, zašto su uvek pre njega probali sok i da je njegova najveća ljubav devojka koja i danas posećuje grob.

 

Ico Panajotović, telohranitelj Tošeta Proeskog, ni danas ne može da veruje da pevača anđeoskog glasa više nema

Bio sam uz Tošeta poslednje tri godine njegovog života − započinje ispovest tihim glasom Ico Panajotović, telohranitelj nesrećno nastradalog makedonskog pevača.
I posle dve godine i osam meseci Ico je potresen. Ne može da veruje da Tošeta više nema. Svaki njihov susret pamti do detalja. A susreta je bilo mnogo. Prisustvovao je svim bitnim dešavanjima u Tošetovom životu. Bio je njegov čovek od poverenja. Mnogo toga iz života makedonskog anđela, kog više nema, zna samo on.
− Pred njegov poslednji nastup, deset dana pre tragedije, zamolio sam ga da odslušam jednom u životu njegov koncert. Rekao sam mu: „Uvek sam iza scene, uvek sam tu negde pored, a voleo bih da te jednom slušam i gledam dok pevaš, baš kao i publika“. Nije mi dozvolio. Rekao mi je: „Osećam nešto loše. Imam neku tremu. Molim te ostani sa strane, značilo bi mi mnogo“. Ni tada ga nisam odslušao − priseća se Ico i sa pauzama u govoru nastavlja:
− Bio sam stvarno uvek uz njega. Na sva bitna dešavanja išli smo moj kolega i ja. Nekada sam bio s njim, a nekada s njegovim roditeljima. Mnogo ih je voleo. Toliko je bio vezan za njih... − priča Ico zamišljeno, kao da mu prolaze slike kroz glavu dok se priseća.

TOŠE JE OBOŽAVAO SVOJE RODITELJE
− Kad god je mogao, išao je kod roditelja u Kruševo. Dešavalo se da odmah posle koncerta nastavimo pravo tamo. Toliko ih je voleo i želeo je da tamo provodi sve slobodno vreme. Ne mogu da verujem da ga više nema. Nemam taj osećaj. Stalno se prisećam nekih naših zajedničkih momenata i čini mi se kao da je još uvek uz mene. I njegove roditelje sam vozio na „Evroviziju“. On je išao avionom, a mene je zamolio da brinem o njima i da ih bezbedno prevezem. Mnogo puta sam i njega vozio... Ovaj momak Đole, koji je vozio automobil kada je došlo do nesreće, nije godinama bio sa njim, kako se pričalo. On je radio za Tošeta poslednjih šest-sedam meseci − priča Ico i i nastavlja:

Toše je bojažljivo prihvatao poklone, plašio se magije

− Bio je velika zvezda, a to su, nažalost, mnogi shvatili tek posle njegove smrti. Bio je divan momak. Mislim da nikada neću upoznati humanijeg čoveka od njega. Sećam se tih autograma koje je davao i tih ljudi koji su dolazili u hotel samo da bi ga videli. Često nismo mogli da ga odbranimo. A Toše se jedino plašio magije. Mnogo poklona mu je padalo na binu, mnogo toga su mu davali posle koncerata ili kada ga sretnu. Bilo je tu i krvavih maramica, pa se pribojavao da neko ne vrača. Svaku maramicu smo mi morali da uzmemo, a svaki put kada bi hteo da pije sok, morali smo mi pre njega da probamo. Nismo mnogo govorili, to su bili samo signali očima da nešto sme ili ne sme da uzme.
− Mnogo je voleo ljude. Nije pravio razliku ko je koje nacionalnosti, vere... Bilo mu je bitno da je čovek. I njega su voleli. Devojčice su ga obožavale. Jedna je pocepala uvo ne bi li uspela da mu da minđušu. Ta minđuša je bila kod mene, pa sam mu je dao posle koncerta i sećam se da je rekao da će je odneti kući. Nemoguće je da se setim svih tih čudnih momenata koje je doživljavao. Jednom prilikom smo leteli avionom kada mu je prišla trudnica, otprilike osmi mesec, i tražila da joj se potpiše na stomak. Bilo mu je neprijatno. Nije mogao da veruje šta traži od njega. Nasmejao se i ipak to uradio. Voleo je ljudima da ulepša dan − seća se Ico tih čudnih momenata provedenih sa Tošetom kao i devojčica koje su ga bukvalno presretale.
 
OBOŽAVAO JE DA KRIŠOM POJEDE PLJESKAVICU S KAJMAKOM
− Bio je magnet za devojke. Same su prilazile za sto i pitale da budu s njim samo na jedno veče. Bio sam prisutan kada su mu tako nešto tražile, a on je bio divan. Nikada nije hteo da uradi tako nešto i govorio bi im: „Ne želim nikoga da unesrećim. Ne treba ti tako nešto. Sutra bih ja otišao i šta onda?! Nisam takav čovek“ − kaže Ico.
− Proživeo sam s njim mnogo lepih trenutaka. Bio je veoma zanimljiv, i želeo je da bude običan. Dešavalo se da se iskrademo iz hotela ne bi li otišao da na miru popije piće. Imao je i poseban režim ishrane. Često mi je Ljilja, njegova menadžerka, govorila da pazim šta jede i da mu ne dozvoljavam neke stvari. A koga biste vi poslušali, Tošeta ili menadžerku? Stajali bismo krijući se negde usput da kupi pljeskavicu sa kajmakom koju je mnogo voleo, koja mu je inače bila zabranjena. To su neke stvari koje do dan-danas niko nije smeo da zna i nije znao − priča Ico o njegovom velikom prijatelju kog više nema.

Devojka koja je Tošetova jedina prava ljubav i dalje posećuje njegov grob

− Bio je divan momak, vaspitan i disciplinovan. Koliko je puta samo došao da pita da li može da ide do bazena, ili da li može da ide da jede. Mnogo je voleo i menadžerku Ljiljanu. Ja sam ga preko nje i upoznao. A kada smo se sprijateljili, želeo sam da budem uz njega kada god mogu. Nikada ni dinara nisam uzeo za svoj posao jer sam znao kakav je Toše i radio sam to zato što volim − iskren je Ico, kome glas postaje sve drhtaviji.
− Ja sam sačekao helikopter u kom se nalazilo njegovo telo jer porodica nije znala za sebe. Oni se nikada neće oporaviti od toga. Meni je drago što sam uz njih koliko je god moguće i mnogo mi znači što cene sve što sam uradio za Tošeta jer su me pozvali da primim i neke nagrade u njegovo ime. To je za mene velika stvar − sa nevericom priča Ico.
− Poznavao sam i sve njegove devojke. Išle su neke od njih s nama i na put. Istina je da je bio sa Adrijanom kada je poginuo, ali postoji samo jedna devojka koja je bila njegova prava ljubav. Ona i dan-danas dolazi na njegov grob − kaže nekada prvi Tošetov čovek i dodaje:
− Živeće Toše dugo kroz svoje pesme. Kroz one koje niko nije čuo. Ima ih otprilike za još dva albuma.